Ево фотографије мојих икона...

Моје иконе

Похађала сам иконописачку школу годину дана у Новом Саду код Дејана Сабадоша. С обзиром да сам одрасла у свештеничкој породици и да имам дара за сликање није ми било тешко да научим основе византијског иконописа. Када сам кренула у ту школу била сам већ на завршној години факултета и било ми је потребно нешто да оплеменим душу, с обзиром да сам почела да тупим од константог учења. Иконопис је био пун погодак. Данас иконопишем када имам слободног времена, с обзиром да сам запослена.

Иконопис је изузетно леп и оплемењујућ занат. Да би неко данас био иконописац мислим да је потребно да има таленат за сликање па самим тим и осећај за лепо, али и истанчан осећај за ситнице. Јер, то је у иконопису веома битно. О стању душе да и не говорим. Иконопис прочишћава и умирује самим тим што иконописац треба да створи икону путем које ће неко упућивати своје молитве. Наравно, данас се међу тек пробуђеним верницима јавља тенденција претераног обожавања икона, св. места и реликвија. То је схватање да предмет или место, његовим додиривањем или поседовањем, сам по себи доноси благодет за којом се толико тежи. Благодет се добија само чистим срцем, јер само оно стоји између Господа и човека. Из тог разлога се сама суштина постојања иконе данас не схвата баш најбоље. На ову тему ћу поставити ускоро један пост...

Волела бих када би прокоментарисали моје размишљање и моје иконе...има их од прве до последње.